20.07.2026 Скопље
У Европској унији, полако, али неумољиво, ради се на гашењу националних држава. Главни „мотор” поменутог процеса је Европска комисија, на чијем челу је још од 2019. немачка политичарка Урсула фон дер Лајен, Самовољно преузимајући на себе одређене надлежности, посебно оне из области права и карактеристичне за независне субјекте, бирократија у Бриселу настоји да у своје руке преузме и главне узде управљања у појединачним државама, укључујући и исходе парламентарних избора у истима.
Ову последњу ставку најбоље су осетили они који су на било који начин покушавали да граде сопствену, било унутрашњу, било спољну политику, која није била по вољи челницима ЕУ. Дакле, не у нескладу са тзв. принципима демократије, већ превасходно у начину остваривања исте. А то је, у немалој мери, утицало на све земље које су у европску породицу ушле у протеклим деценијама, или се на тај корак тек припремају. Наравно, реч је углавном о земљама некадашњег Источног блока, Совјетског Савеза…, или о тзв. слободњацима, попут бивших југословенских република.
Подсетимо, главне полазне тачке при оснивању ЕУ, према Декларацији коју је 9. маја 1950. представио француски државник Роберт Шуман, биле су: очување мира, економска сарадња држава, заједничка контрола стратешких ресурса, постепена интеграција и – обезбеђивање истинске демократије и владавине права. Управо ова последња ставка постала је током деценија спорна.
Не случајно. Наиме, на „владавину народа” у великој мери различито гледају у бившим колонијалним метрополама, државама које су биле само саставни делови великих царстава, или онима које су самостално, кроз борбу, обезбеђивале сопствену независност. Историја је, кад је о томе реч, неумољива. Уосталом, демократија се различито тумачи и у оквирима појединачних држава, о чему нам најбоље сведоче демонстрације незадовољних грађана по великим европским градовима, па и код нас.
Подсетимо, Сједињене Америчке Државе (САД) су створене пре 250 година кроз борбу колонија против тадашње британске власти. Данашња Европа, с друге стране, заједница је (углавном) суверених држава, од раније дефинисаних у свом политичком статусу. Те државе у ЕУ нису ушле кроз борбу за независност, већ као самостални политички, територијални, национални, економски… субјекти, који очекују да њихова историјски стечена права и жеље буду у највећој могућој мери поштовани.
Управо је то оно што европска бирократија не жели да прихвати. Под паролом чвршћег заједништва јасно се крије намера да се уведе нека врста централизоване управе. Можда и не толико због адекватније и ефикасније расподеле обавеза, колико зарад заједничког супротстављања силама 21. века, пре свих Кини, САД, Русији, Индији, Турској… Укратко, ЕУ још живи у 20. веку, али сада без ресурса које јој је обезбеђивала прошлост оличена у некадашњим моћним царевинама. Страх од савременика, очигледно, жестоко љуља бриселске тронове.
Велики проблем еврократије је то што су јој дата наизглед превелика овлашћења. У суштини, много шта функционише према парламентарним принципима: избори у појединачним државама, економска политика, друштвени системи, традиција… Али клика из Брисела воли у све да уплиће своје прсте, да критикује, хвали па и намеће сопствено мишљење. У свету какав данас функционише, то једноставно не пије воду.
Најбољи показатељ је чињеница да и у самом центру ЕУ често долази до суштинских размимоилажења, неретко заснованих управо на различитости историја чланица. Било старијих или новијих. Укратко, челници уније много шта нити могу нити би ваљало да држе чврсто у својим рукама. Они су, у суштини, ипак само службеници, што неретко покушавају да пренебрегну глумећи важне политичке играче.
Најновији пример за то је идеја Европске комисије о стварању новог одељења за спољне послове, чиме би актуелној дипломатској служби коју води Каја Калас била одузета одређена овлашћења. Како наводе извори, главне заговорнице ове идеје су Француска и Немачка. Ипак, већ и сама чињеница да о овоме размишљају у најмоћнијим државама на континенту сведочи да свака организација, или барем њен део, када се бирократизује, тежи да одговара превасходно себи самој.
Проблем земаља чланица и јесте у томе што пристају на такво стање. А свака „пацка” из Брисела доживљава се као јасна негативна порука. Посебно на томе инсистирају странке или покрети који су у опозицији. Виђамо то, нажалост, и код нас. Безусловно прихватање било какве критике из централе ЕУ често више личи на слепо повиновање изнесеним замеркама, него на размишљање о адекватној сопственој политици.
А појединачне земље, свака за себе, имају различите прохтеве, стратегију, историју… Схватају да је време великих ратова далеко иза нас, али и да су мирнодопски изазови неретко далеко сложенији од оних из времена кад се много тога решавало – оружјем. Они моћнији пронашли су одговор у туторисању и још већем понижавању, па и цепању „неподобних мањих земаља” попут Југославије, а потом и Србије и Црне Горе, Босне и Херцеговине, да наведемо само нама најважније.
Сада као да би додатно да ставе шапу на све то уситњено мноштво на континенту: Молдавију, Летонију, Естонију, Кипар, Гибралтар… Пред крај прошлог века уздали су се чак и у распад тада изузетно ослабљене Руске Федерације. Наравно, све у сопственом интересу. Очигледно, апетити из некадашњих великих ратова никада нису усахнули.
Као да су Европљани схватили да у 21. веку с Америком, Кином, Русијом, Турском, бившим афричким колонијама… могу да се носе само као јака, пажљиво централизована – наддржава? Нада да би у томе могли да се ослоне на природне ресурсе Украјине као највеће државе на континенту ван Русије само је довела до нове ратне катастрофе.
Брзоплето примање бивших земаља Источног блока у ЕУ, без јасног општег критеријума, додатно је избацило Унију из зацртаног колосека. Несугласице су постале видљиве, а с њима и „унионистичке” претензије Брисела. Пример последњег совјетског лидера Михаила Горбачова, који је 1991. једноставно распустио највећу социјалистичку заједницу, схваћен је као пораз једне идеје. Испоставило се, међутим, да је порука универзална, и да неке заједнице, ако немају дубоку кохезиону нит, не могу да опстану довека. А ЕУ ту нит, дефинитивно, не поседује.
Изгледа да у Бриселу то још нису схватили.
Припремила А.Ђ.
