20.06.2024 Скопље
Одрастао сам у селу Велики Извор надомак Зајечара. Био сам дете које није имало препрека нити болести, играо фолклор, паралелно кошарку и фудбал, ишао у музичку школу, био одличан ђак. Све је то било бајно до моје екскурзије у осмом разреду основне школе и одласка на Тару. Ту сам зарадио прву упалу плућа и по доласку са екскурзије смештен сам у болницу. Тада сам први пут примио интравенозно терапију. То је мој први део живота.
Други део мог живота је све чешћа посета болници и примање инфузија. Наредних 16 година редовно сам ишао на болничко лечење. У мом животу нема посустајања, али сам видео да се све чешће замарам, фудбал и фолклор сам морао да напустим, али нисам се предавао. Уписао сам факултет, али већ на трећој години све ми је било оптерећење, све више ноћи проводио сам уз инхалације и венске инфузије, нисам могао да испратим предавања, а испите сам спремао од куће. Након тога сам се запослио као трговачки путник и сам себе гурао и терао да радим, нисам могао толико да ходам, али сам се трудио да живим пуним плућима, ако се тако може рећи. Свако погоршање здравља сам пребродио на ногама. А онда ми је 2013. изненада преминуо отац, што је за мене био још један ударац. Те исте године упознао сам садашњу супругу. Кућне инфузије биле су чешће, али ја нисам живот ничим ограничио, борио сам се у глави и нисам размишљао да ја имам ретку болест, али сам видео да нешто морам да урадим са својим животом. Капацитет плућа ми је пао испод 30 одсто и тад сам почео да размишљам о трансплантацији плућа. Усред све моје невоље, 2015. добио сам прву ћерку Дарију. Тада нисам могао супрузи ништа да помажем око детета, јер сам се већ пуно умарао, могао сам је чувати само тако што лежим и евентуално дам јој флашицу.
Трећи део мог живота је почео 2016. Велика здравствена криза и на своју иницијативу отишао сам у Клинику за пулмологију УКЦС и након тога више пута тамо хоспитализован, све док др Сања Димић није посумњала на цистичну фиброзу. Након детаљних анализа, 2016. дијагностификована ми је цистична фиброза. Напустио сам посао, јер више нисам могао да радим и отишао сам у инвалидску пензију. Када сам чуо за цистичну фиброзу, нисам био свестан каква је то болест, па сам наредних година увидео како је тешка и захтевна болест. У међувремену настаје проблем, јер су трансплантације плућа обустављене, с обзиром на то да Србија није у „Евротранспланту”. И даље сам био оптимиста и мислио сам да сам јачи него што стварно јесам. Само ме инхалације држе свих тих година и капацитет плућа ми пада испод 20 одсто. Толико сам био лоше да више ни пертле нисам могао себи да вежем, али нисам одустао. Са супругом сам отворио фирму – трговински ланац и радили смо на њеном проширењу. Затим сам 2021. добио другу ћерку.
Четврти део живота може се рећи да је почео 2022. када сам имао велико погоршање стања и једва остао жив. Тада сам у болници провео три месеца и јавља се могућност да аплицирам за трансплантацију. Почиње борба, прикупљање документације и слање за Мађарску, где би се обавила трансплантација. Све време сам имао помоћ и подршку председнице Удружења ЦФ Србије Милице Перић. Уз њу је све време била директорка РФЗО-а Сања Радојевић Шкодрић и представник РФЗО-а Даница Лукић. Након ургенције из кабинета председника Србије председнику Мађарске, наступа безброј контрола и додатних прегледа и испитивања у УКЦС, али и Мађарској, те добијам информацију да сам идеалан кандидат. И даље размишљам оптимистично, бринем о фирми и успут сам оживео фудбалски клуб.
Позив на трансплантацију није долазио и ја сам већ био нервозан и губио наду. Прославио сам 41. рођендан 22. јануара ове године и већ следећег дана ме зове Даница Лукић из РФЗО-а и јавља да је звао доктор који треба да ме оперише и да ме обавести да су ме ставили на листу за трансплантацију, те да будем у приправности. Позвао сам најбоље другаре, поздравио се са супругом и ћеркама и кренуо у Суботицу. У сарадњи са РФЗО и амбасадом смештен сам у стан у Будимпешти. Док сам чекао, трудио сам се да одржим виталност и покретљивост.
А онда је 6. априла уследио судбински позив. Тим за трансплантацију ме је обавестио да је нашао орган за мене. Никада у животу нисам имао никакав страх, нити сам паничар, али када сам дошао у болницу и почеле припреме, тада сам први пут осетио неки страх и схватио колико је све то велико и озбиљно, све до напада панике када су ме увели у операциону салу. Уз брижност особља утонуо сам у сан. Након интервенције, провео сам пет дана на интензивној нези. Првог дана сам тражио да једем, а трећег сам већ ходао. На срећу, све је добро прошло, лекари су били презадовољни упркос многим потешкоћама које су се издешавале на почетку.
Почео сам да шетам, да возим собни бицикл свакодневно и да вежбам. Без подршке породице и пријатеља све ово се не би реализовало и остварило. Сада, јако кратко након трансплантације, ходам по пет-шест километара дневно.
Свако мора да верује у нешто да би то добио и буде што више позитиван, јер имати цистичну фиброзу није мана, само вера и да све може бити добро. Цистична фиброза је једна огромна борба пацијената, али и породица, у којој никад не треба одустати.
Припремила А.Ђ.
