27.08.2024 Скопље
Методе добијања воде за пиће из слане морске воде познате су више од два миленијума. Још у антично доба грчки морепловци су кували морску воду, а у старом Риму је филтрирана кроз глинене цеви да би постала питка.
Око 70 одсто Земљине површине је прекривено водом, али од ових више од 1,4 трилијарде литара мање од три одсто је слатка вода, а мање од један одсто се може користити као вода за пиће.
Ови ресурси постају све оскуднији. Светска популација расте и на многим местима нема довољно свеже воде. Све више суша због климатских промена доводи до несташице воде у све више региона.
Четвртина људи већ живи у земљама са „екстремним недостатком воде“. То значи да се тамо сваке године користи најмање 80 одсто све расположиве воде. Ово повећава ризик од несташице воде и привремено приморава владе да озбиљно ограниче снабдевање.
Додатна милијарда људи могла би да се суочи са екстремним недостатком воде до 2050. године, чак и у случају да се глобално загревање може ограничити, показују оптимистични климатски сценарији.
Упркос критикама због трошкова, високе потрошње енергије и утицаја на животну средину, десалинизација је последње две деценије индустрија у процвату.
„Савремени облици древних технологија су „садашњост и будућност решавања несташице воде. Све већа несташица воде покреће овај развој и све се више граде постројења за десалинизацију“, каже Манзур Кадир, заменик директора Института за воду, животну средину и здравље Универзитета Уједињених нација.
Модерна постројења за десалинизацију уклањају со било термалном дестилацијом, загревањем морске воде и хватањем водене паре, или раде са такозваном реверзном осмозом, у којој се вода потискује кроз филтерске мембране.
Алтернативне методе заслађивања такође могу играти важну улогу, каже Кадир, укључујући вештачку производњу кише засејавањем облака, добијање воде из магле, транспорт ледених брегова у сува подручја или рециклирање воде. Али ове методе не би могле да произведу довољно воде да задовоље глобалну потражњу.
Тренутно се десалинизацијом дневно произведе 56 милијарди литара воде за пиће. То је око седам литара за сваког од осам милијарди људи на Земљи.
Од 16.000 постројења за десалинизацију широм света, око 39 одсто њих је у погону на Блиском истоку. Поред северне Африке, ово је регион најсиромашнији водом на свету.
Будућност без постројења за десалинизацију била би „скоро немогућа“ за многе земље, објашњава Кадир, зато што тамо има врло мало падавина.
Широм света, само око пола процента укупне потрошње слатке воде покривају постројења за десалинизацију. Међутим, овај проценат је много већи у земљама као што су Катар (76 процената) и Бахреин (56 процената).
Постројења за десалинизацију троше много енергије. До сада су углавном радила на фосилна горива као што су нафта или угаљ и стога су штетна по климу.
На сувом медитеранском острву Кипар, око 80 одсто воде за пиће добија се десалинизацијом, а четири постројења за десалинизацију троше укупно пет одсто електричне енергије и да су одговорна за око два процента емисије штетних гасова.
Повећање енергетске ефикасности један је од фактора који покрећу раст индустрије, сматра Хуго Бирч, уредник за десалинизацију и поновну употребу воде у „Глобал вотер интелиџенс”, платформи за десалинизацију.
Већина нових постројења за десалинизацију користи реверзну осмозу, а не термичке процесе, који су енергетски ефикаснији, рекао је Бирч. Ова промена би могла да преполови трошкове струје.
Енергија потребна за десалинизацију реверзном осмозом опала је за скоро 90 процената између 1970. и 2020. године. Неке прогнозе сугеришу да ће технолошки напредак смањити трошкове десалинизације за додатних 60 одсто у наредне две деценије.
Трошкови производње десалинизоване воде су значајно пали – на око пола долара по кубном метру. Али ово је „и даље посао за богате земље. Главни проблем остаје то што још увек није приступачно за земље са ниским приходима“, каже Кадир.
Припремила А.Ђ.
