05.09.2024 Скопље
Поведени искуством да су током епидемије ковида 19 радили од куће мање од осам сати дневно, а опет успевали да заврше све што је послодавац тражио од њих, сад када су се и физички вратили на своја стара радна места, запослени све чешће предлажу да би радна недеља могла да траје краће од пет дана, односно 40 сати недељно. Истичу да им се рад од куће показао продуктивнијим, да посебно не желе да се укуцавају сваког дана и да им се на тај начин мери учинак, јер картице за валидирање нису потврда нечијег доприноса него само присуства на послу.
Не би све то било изненађујуће за Србију чији запослени највише воле да спајају и празничне и непразничне дане, колико је чудно што су се на листи земаља којима би одговарала краћа радна недеља нашли и Јапанци чији радници су светски познати по посвећености послу и вредноћи. Додуше, разлози за краћу радну недељу су нешто другачији.
Јапан, наиме, покушава да реши забрињавајући недостатак радне снаге кампањама за усвајање четвородневне радне недеље. Јапанска влада је први пут изразила подршку за краћу радну недељу 2021. године. Концепт се, међутим, споро усваја, те свега око осам одсто компанија у Јапану дозвољава запосленима да узму три или више слободна дана током недеље, док седам одсто даје својим радницима законски прописан један слободан дан, према Министарству рада.
„Иако 85 одсто послодаваца наводи да радницима дају два слободна дана у недељи и постоје законска ограничења у вези са прековременим сатима, неки Јапанци раде прековремено, што значи да се њихов рад не пријављује и обавља без накнаде. Критичари владине иницијативе кажу да у пракси људи који раде на четвородневном распореду често на крају раде једнако напорно за мање плате. Али постоје знаци промена”, наводи Министарство здравља.
У исто време радници у Великој Британији траже четвородневну радну недељу уз исти број сати. Они сматрају да исти обим посла могу да раде и четири дана, а да остатак посвете породици, у чему их је подржала министарка образовања Џеки Смит.
„И у Србији радници у договору са послодавцем могу да бирају да ли ће да раде пет дана по осам сати или четири по десет. То законом није забрањено, важно је само да недеља има 40 радних сати”, каже Слободан Атанацковић, почасни председник Удружења послодаваца Србије.
„Да се законски у нашој земљи ово промени, тешко је очекивати у догледно време, али договор може да постоји тако да се направи и клизно радно веме. Само је питање о коме је послу реч и да ли сме да буде прекидања процеса рада или не”, каже он, наводећи пример велике пећи у железари где искључења нема.
„Реално је очекивати да ће роботи и вештачка интелигенција смањивати потребу за радницима, па ће и број сати бити мањи. Осим тога, постоје занимања која су много комфорнија за рад од куће уз исту продуктивност. Јер онај ко хоће да ради, радиће и на послу и од куће да би завршио све што му је наложено. А онај ко неће, све и да му послодавац плати прековремено, седеће ту само због пара, а не због посла”, каже Атанацковић.
Он наводи пример Француске, где радна недеља траје 32 сата, али и Немачке, где примера ради, пауза не улази у радно време, што значи да запослени морају да надокнаде тих пола сата. У Србији су већ неке фирме пријавиле рад од по четири дана у недељи и мислим да је све питање добре организације посла. Важно је само да се рад не доживљава као робија, истиче наш саговорник.
„Са аспекта послодавца, радна недеља са четири дана значи уштеду редовних трошкова петог дана – струје, папира, телефона”, каже он.
Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије, каже да је код нас до пре седам-осам година стопа незапослености била изнад 20 одсто, те никоме није падало на памет да скраћује радну недељу. Сада је стопа незапослености једноцифрена, што је одлична вест, али би реално било да недеља траје 36 сати, уместо садашњих 40 сати.
„Одлука о скраћењу радног дана мање од осам сати постоји само код послова који се раде напољу по највишој летњој или најнижој зимској температури и ту послодавац мора да буде максимално флексибилан. Али ако је могуће радити краће, а да посао не трпи и да се боље плате, радници и послодавци увек могу да се договоре. Међутим, код нас је много више оних који раднике држе на послу по 10 и 12 сати, а не плаћају им прековремено иако би по закону морали то да чине”, закључује Орбовић.
Припремила А.Ђ.
