26.10.2024 Скопље
Мада се усамљеност као феномен најчешће везује за припаднике трећег доба, резултати најновијих социјално-психолошких истраживања говоре о пандемији усамљености међу младима. Иако су млади у свакодневном физичком контакту са вршњацима у школи или на факултету, имају много виртуелних пријатеља на социјалним мрежама и углавном живе у породичном дому, велики број њих осећа се изоловано и усамљено. Низ социјалних и психолошких фактора доприноси овом осећају – млади су све чешће јединци који одрастају без браће и сестара и често се суочавају са великим очекивањима и притисцима, како од стране родитеља, тако и од стране друштва.
Александар Димитријевић, психолог и психоаналитичар, који је радио као доцент на Филозофском факултету у Београду, а потом професионалну каријеру наставио у Немачкој као професор на међународном Универзитету за психоанализу, подсећа да је усамљеност историјски релативно нова појава, непозната људима кроз највећи део наше историје, па се та реч не помиње чак ни у „Робинзону Крусоу”, где је главни лик након бродолома годинама сам живео на тропском острву.
„Ми смо еволутивно потпуно неприпремљени на самоћу – за разлику од животињских младунаца, људска беба не може сама да преживи ни пар дана ако неко не брине о њој. Бити сам у природи пре неколико миленијума значило је да ће човек умрети од глади или хладноће, односно постати плен дивљих звери. Пошто смо као врста изузетно крхки и несамостални, људи су се увек кретали у групама, а издвајање је било перципирано као опасност и тек са изразитом урбанизацијом у западној Европи настају нуклеарне породице и рађа се већа отуђеност у социјалним односима и усамљеност. Поређења ради, у 18. веку свака породица имала је четрнаесторо деце, од којих половина није преживела, али је просечно дете одрастало са шесторо или седморо браће и сестара. Век касније просечна породица има од двоје до четворо деце, а у 20. веку има једно или двоје деце. Међутим, миграције становништва постају интензивније, па просечан Американац током живота једанаест пута мења адресу. Замислите дете или младу особу која се сели са краја на крај земље неколико пута и таман када у једном граду стекне круг пријатеља и уђе у емотивну везу принуђена је да поново пакује кофере и сели се. У Берлину је данас више од половине самачких домаћинстава, због чега главни град Немачке често доживљавам као велику железничку станицу кроз коју људи пролазе и готово нико не пушта корене”, истиче наш саговорник и подсећа да су поред све чешћих пресељења, претерана употреба интернета и друштвених мрежа, у комбинацији са локдауном и наметнутом социјалном изолацијом током пандемије вируса корона, довели до својеврсне пандемије усамљености.
„Различита истраживања потврђују високу глобалну раширеност усамљености, а студија у којој је учествовало 55.000 људи показала је да се трећина њих често или веома често осећа усамљено, а да су најјаче погођена група млади, посебно млади мушкарци – чак више него особе старије од 75 година, које су биле на врху листе у свим старијим истраживањима, због чега све више држава уводи ограничења у коришћењу друштвених мрежа за малолетне особе. Деца и млади највише експериментишу са ’онлајн идентитетима’, а онима које мучи висока социјална анксиозност то се чини као идеално решење – допиреш до некога, а можеш да спречиш да било ко допре до тебе, што је пречица до хроничне усамљености. Огромна количина времена коју сви проводимо гледајући у мобилне телефоне доводи до тога да су младићи у односима који би требало да буду романтични или еротски потпуно изгубили иницијативу, а девојке замениле разговор уживо куцањем порука на вајбер групама са другарицама. Стичем утисак да све више постајемо кукавице у социјалним односима, а то води у још већу усамљеност. У Јапану је већ раширена појава онлајн венчања између мушкараца и робота, а половина Британаца каже да једва чека да и они добију ту законску могућност”, каже овај психолог.
Александар Димитријевић подсећа да већ дуго знамо за погубно дејство хроничне усамљености на мозак, срце и здравље у целини. Особама без социјалне подршке спорије зарастају постоперативне ране, оне чешће добијају дијабетес или срчани удар, животни век им је краћи, а задовољство животом ниже. По својим негативним последицама хронична усамљеност често се пореди са пушењем 15 цигарета дневно, али она је заправо још гора од тога, јер се људи ње стиде и додатно се изолују. Још су већи негативни утицаји усамљености на ментално здравље. Изолованост, стид и хронична усамљеност, често од раног детињства, воде томе да неко не може свој унутрашњи живот да приближи другима, па често заврши у безнађу и менталном поремећају.
„У 19. веку долази до хамлетизације културе, а дански краљевић постаје модел усамљене особе која чезне за тим да га неко разуме, али има доживљај да га нико не разуме. Данас ми чезнемо да нађемо особу која ће за нас бити све, а нико нема такву ширину и дубину да задовољи све наше психолошке потребе. Због тога је веома важно имати пријатеље, колеге, комшије и менторе, тј. широк круг људи од којих ћемо добити различите ствари које су важне за наше ментално здравље и који нас штите од усамљености”, закључује Александар Димитријевић.
Припремила А.Ђ.
