02.06.2025 Скопље
Недавни председнички избори у Румунији окончани су. Европа је одахнула, њен фаворит градоначелник Букурешта Никушор Дан победио је суверенисту Ђорђа Симиона. Ипак, зебња је остала. Не због чињенице да је победник у првом кругу гласања добрано заостајао за коначним губитником, већ и због сазнања да ни после сумњиве елиминације „проруског” кандидата Калина Ђорђескуа из изборног процеса, Румунија није баш у пуној мери – европска. А то смета бриселској бирократији.
Ма колико се у Бриселу трудили да потчине земље некадашњег такозваног Источног блока, све је јасније да то не чине зарад просперитета истих, већ искључиво у сопственом интересу. Средства у тој борби се не бирају. Од оптужби да поједини румунски политичари претерано нагињу суверенизму, до тврдњи да их финансира Москва. Прилично чудна логика кад се та иста Европа на сва звона хвали да управо она плаћа благодети које уживају Румуни.
Како год било, недавни румунски председнички избори, чији резултат је дочекан са евроодушевљењем, изгледа да нису испунили баш све критеријуме поштења и то управо са стране тог Запада. Оптужбе о намештеним резултатима гласања и недвосмисленим притисцима на румунско јавно мњење све су чешће и конкретније. Два детаља су посебно привукла пажњу: Оснивач глобалне комуникационе мреже „Телеграм” Павел Дуров оптужио је поједине француске званичнике, међу њима и шефа француске контраобавештајне службе Николаса Лернера, да су од њега тражили да онемогући приступ његовој мрежи од стране румунских политичара конзервативније оријентације. Наравно, он је то одбио и одлучио да јавност упозна са политичким притисцима којима је изложен: „Нисмо то урадили ни када су били протести у Русији, Белорусији или Ирану. Свакако нећемо нешто такво чинити сада у Европи”, открио је Дуров.
Његово реаговање можда и не би изазвало претерану пажњу пошто су Европљани већ забранили дистрибуцију и неких других интернет канала, пре свега „Спутњика” и „Раша тудеј”, а све у покушају да свету, а пре свега самима себи, прикажу живот у Европској унији као усаглашен у сваком погледу. Све оно што се дешава у Мађарској и Словачкој, а одскоро и у Немачкој и Пољској, строго је контролисано од стране „медијских надзорника” који раде по јасним упутствима из Брисела.
Али вратимо се Румунији. Председнички кандидат Ђорђе Симион такође је упутио званичним органима своје земље протест због нескривеног мешања француских и молдавских политичара и организација у изборни процес у његовој земљи. Сем тога, навео је да се на изборним списковима нашло чак 1,7 милиона Румуна који су увелико – покојни. Његове примедбе глатко су одбијене као неосноване, иако је свима јасно да је коначна победа његовог супарника Никушора Дана била, у најмању руку, неочекивана. Напротив, и у овом случају надлежни су истакли да, ако је и било спољњег мешања, оно је могло да дође само са стране Русије.
Румунска епизода, као и недавна у Молдавији, јасно показује да ЕУ више нема адуте којима би емотивно привукла народе из држава које се, и после три деценије од приступања заједничкој породици, у истој више осећају као пасторчад него као равноправни чланови. Обећања о једнакости на крају су спала тек на однос богатих газда са Запада и сиромашних радника са Истока. Осећај горчине не може да потисне ни чињеница да је општи животни стандард данас на далеко вишем нивоу од онога у социјалистичка времена, да су границе отворене…
Избори у тим „другоразредним” земљама под строгом су контролом Брисела, што јасно казује да истинско међусобно поверење никада није успостављено. Напротив, са Запада се отворено намећу начин живота, поглед на стварност… не водећи рачуна о историјским коренима различитости на континенту. Већ и сама чињеница да су се земље које су доскоро биле под патронатством Вашингтона и НАТО-а нашле на брисаном простору, тера их да своју несигурност учвршћују на онима које су релативно скоро примиле у своје друштво. У недостатку некадашњих колонија другог излаза, једноставно, нема.
Избори у Румунији само су још један сигнал да оно што се нуди земљама бившег социјалистичког уверења није искрено пружање руке већ превасходно потрага за јефтином радном снагом и природним резервама. Случај Украјине то најдраматичније показује и није чудно што су Румуни постали опрезни и неповерљиви према „обећањима” из западних престоница, а пре свих из Брисела. А томе ће морати да се прилагоди и новоизабрани румунски председник Никушор Дан. Јер без добре воље својих суграђана неће моћи много да постигне.
Припремила А.Ђ.
