КО ЗАИСТА ОБЕСМИШЉАВА НАТО

03.04.2026 Скопље

Мет Микелсен, Наташа Беквалац, Хамлет и Шредингерова мачка суочавали су се с егзистенцијалним дилемама. Пити или не пити, устати или одустати, дал’ сам дошла ил’ сам пошла, бити или не бити, да ли сам у кутији или нисам… Трампове актуелне дилеме ефемерне су у поређењу, али терају и друге у НАТО-у и блиске њему да се питају подржати га или не. Последице њихових дилема, види се и по кризи у Ормузу, јесу глобалне. Преговарам – не преговарам. Напашћу – нећу напасти острво Карг. Искрцавам маринце – не искрцавам их. Даћу – не дам му базе за коришћење. Послаћу му трупе за помоћ – наши војници не иду у офанзивне акције.

Рекло би се, блажене Шпанија и Француска, чијег се НЕ Трампу око коришћења њихових база ни Тито не би постидео. Пољски разлог за одбијање до пре неколико месеци био би Америма уверљив – све нам треба против Русије. Ових дана, пошто су чули „Гренланд је наш”, а од напада на Иран и да то „није Европски рат” и „није мисија НАТО-а”, Трамп и Рубио су скоро решили дилему да ли је Украјина њихов рат или не. Међу нама плавушама у геополитици више се не говори толико о додели Оскара, већ о томе да ли нешто спада под Члан 5 НАТО-а или не, да ли је питање билатералних споразума међу савезницима или доводи у питање опстанак НАТО-а. Проницљиве за модне трендове, у мору ових дилема ипак смо уочиле једну ствар – принт сезоне су туфнице.

Острва Свалбард и Чаго архипелага, Гренланд, базе „Рота” и „Сијонела”, Ормуз, острво Три миље (толико је дугачко). НАТО савезници су у тешким расправама око физички малих, али глобално релевантних геостратешких тачака, које се тичу Америчке или НАТО пројекције моћи. А то отвара поплаву нових дилема. Логистика је још и једноставна. „Рамштајн” ми, између осталог, треба и да из Европе могу да летим на Блиски исток или у Африку. „Рота” исто. О бази „Дијего Гарсија”, коју је одметнути Стармер наумио да баш сада врати Маурицијусу, да не говоримо. Погађате где и зашто је носач „Триполи” свратио на путу из Јапана до Блиског истока, на који је стигао пре неки дан. Америчка моћ се у нападу на Иран пројектовала одакле, али и колико мета се може погодити скоро истовремено, захваљујући употреби модела вештачке интелигенције. Да би их развили, индустрији су потребна хладна острва за огромне дата центре или астрономски релевантна, попут Свалбарда, за усмеравање сигнала из свемира у оптичке каблове, најгушће положене по океанима око тих пар туфница у Атлантику и Северном мору. За центре је потребна огромна количина енергије, па приватне ВИ компаније купују своје нуклеарке. „Мајкрософт” поново отвара нуклеарни реактор „Јунит 1” на чувеном пенсилванијском острву Три миље. Отварање нуклеарке на тачкици америчког тла на основу споразума администрације и приватне компаније такође утиче на пројекцију америчке моћи у 21. веку, што пратимо у судском спору компаније „Антропик” (она која не би да њени модели сами одлучују о судбини иранских девојчица) с Трампом и Хегсетом. Савезниче, користиш „Антропик” који сам ја обележио као претњу у ланцу снабдевања? Сад ми тек сину, мене ће Трамп из НАТО-а избацити, истраживања за овај текст радим и помоћу „Антропиковог” „клода”.

Некад се није постављало питање ко је кога први напао – пошаљеш емисара и најавиш. С глобалним утицајем терористичких напада, развојем саобраћаја и телекомуникација, мноштвом инфраструктуре која има дуалну (цивилно-војну) употребу, свет је све чешће у дилемама ко је кога први напао и зашто. Да ли је Трамп самовољно кренуо у Иран, због Нобела, Епстајна или тако нечега, или је напад закаснели одговор на вишедеценијске нападе Ирана на америчке цивиле, дипломате, војнике и инфраструктуру? Овде смо делом деконструисали мит о „великој” улози Американаца у паду Мосадековог режима 1953. године. Муле су учествовале у томе. Које су тачно разлоге имале да од доласка на власт 1979. године до сада нон-стоп пумпају „смрт Америци” и организују континуирану серију напада на америчке интересе?

У новембру 1979. године ирански студенти, уз подршку режима, заузели су америчку амбасаду у Техерану и држали 66 Американаца као таоце 444 дана. У априлу 1983. године у бомбашком нападу на америчку амбасаду у Бејруту убијено је 17 Американаца. Октобра 1983. године камион-убица напао је базу маринаца у Бејруту, где је убијено 220 маринаца, што је био најсмртоноснији напад на америчке војне снаге од Другог светског рата. У марту 1984. године Гарда и Хезболах отели су и убили шефа ЦИА у Бејруту. Септембра 1984. Хезболах је убио два америчка војника у нападу на амбасаду у Бејруту. У јуну 1996. године Хезболах ел Хиџаз детонирао је камион-бомбу поред стамбеног комплекса за америчке ваздухопловне снаге у Саудијској Арабији. Погинуло 19 америчких војника, рањено скоро 500. Током фебруара и марта 1996. године Хамасове бомбе убијају три Американца у Јерусалиму, рањавају још троје, а у марту у нападу у Тел Авиву убијају још два Американца. У августу 1998. године Ал Каида, уз логистику Хезболаха, бомбардовала је америчке амбасаде у Кенији и Танзанији. Погинуле су 224 особе, од којих 12 Американаца. Августа 2001. Хамасов бомбаш самоубица уништио је пицерију у Јерусалиму и том приликом су убијена три Американца.

Ал Каида 11. септембра 2001. године убија 3.000 Американаца на америчком тлу. Комисија за 11. септембар закључила је да нема доказа да су Иран или Хезболах били упознати са специфичним детаљима плана овог напада, нити да су пружили директну оперативну подршку. Истовремено, комисија је документовала да су у 1991. или 1992. оперативци Ал Каиде и иранских служби у Судану постигли неформални договор о сарадњи, укључујући обуку за акције усмерене „примарно против Израела и САД”. Старији оперативци Ал Каиде путовали су у Иран на обуку из употребе експлозива, а у јесен 1993. делегација је отишла у Бека долину у Либану на додатну обуку. Од 1996, када се Бин Ладен преселио у Авганистан, ирански гранични званичници добијали су инструкције да не стављају печате у пасоше познатих оперативаца Ал Каиде, посебно саудијских држављана, како би спречили траг који би подигао сумњу при уласку у САД. Комисија је утврдила да постоје докази да је између осам и 10 од 14 саудијских отмичара путовало кроз Иран између октобра 2000. и фебруара 2001. године. Комисија је утврдила да постоје посредни докази да су старији оперативци Хезболаха пратили кретање неких будућих отмичара при уласку у Иран у новембру 2000. године. Извештај експлицитно наводи да је веза Ирана и Хезболаха с Ал Каидом „демонстрирала да шиитско-сунитска подела не мора нужно да буде непремостива препрека за сарадњу у терористичким операцијама”.

Не мора се бити ваша плавуша или Ана Винтур да би се већ уочио тренд који се држи боље од мале црне хаљине. Рубијева фрустрација постаје јаснија, а одговор на то ко тачно обесмишљава НАТО много мутнији.

„Ако смо достигли тачку где НАТО значи да не више не можемо да користимо те базе за одбрану америчких интереса, онда је НАТО једносмерна улица. Онда се НАТО своди на то да ми имамо трупе у Европи да бисмо бранили Европу. Али кад нам је потребна њихова помоћ, не тражимо од њих да изводе ваздушне ударе, када тражимо да нам дозволе да користимо њихове базе, одговор је – не. Зашто имамо све те америчке снаге стациониране у региону ако у моменту кад нам је то потребно нећемо моћи да користимо те базе? Нема сумње да ћемо, нажалост, након што овај сукоб буде завршен, морати да ревидирамо тај однос. Мораћемо да ревидирамо вредност НАТО-а за нашу земљу. На крају крајева, то је председничка одлука.”

Списак од 2001. године наовамо такође је импресиван.