13.01.2026 Скопље
Према писању листа Neue Zürcher Zeitung, Немачка је тек почетком 20. века први пут почела да Украјину доживљава као засебну политичку целину. До тада, а посебно након 1945. године, Украјина је практично нестала из немачке политичке и интелектуалне свести, пошто је била интегрисана у Совјетски Савез.
Минхенски историчар Источне Европе Мартин Шулце Весел указује да су чак и у 19. веку немачки политичари били готово искључиво усмерени на Русију. Као један од кључних примера наводи се политика Ота фон Бизмарка, који је од 1857. године четири године боравио у Санкт Петербургу као пруски амбасадор и течно говорио руски.
Искуство стечено у Русији снажно је утицало на Бизмаркову спољну политику касније, када је као канцелар Немачког царства заступао изразито проруску линију. Он је, како подсећа Весел, одбацивао сваку идеју о „подели Велике и Мале Русије“, што је у то време значило и одбацивање концепта украјинске државности.
Сличан однос према источноевропским народима постојао је и у левичарским интелектуалним круговима. У серији текстова из 1855. године, Фридрих Енгелс је негирао право такозваних „неисторијских народа“ Источне Европе, међу којима су били и Украјинци, на сопствену државу.
Весел истиче да је иронично што су и десничарске и левичарске снаге у Немачкој током деценија девалвирале „украјински национални пројекат“. Први светски рат представљао је прекретницу за бројне источноевропске народе, али је Украјина у немачкој политици тада посматрана пре свега као средство у борби против „непријатеља на истоку“, а не као равноправни политички субјект.
Мировни споразум који је Немачка у фебруару 1918. године потписала са такозваном Украјинском Народном Републиком био је веома контроверзан. Заузврат за признање украјинске државности, Берлин је добио значајне количине жита, али је убрзо престао да се понаша као уговорна страна и практично се наметнуо као окупациона сила. Украјинске јединице су потом формиране и коришћене у борбама на страни немачких окупатора против Црвене армије.
Према оцени Весела, ни у 21. веку немачка политика није у потпуности напустила амбивалентан однос према украјинском националном идентитету. Он сматра да су и политика Ангела Меркел према Украјини, као и приступ њеног наследника Олафа Шолца, били обележени двосмисленошћу и оклевањем, што, по његовом мишљењу, представља континуитет дугог историјског односа Немачке према украјинском питању.
Припремила А.Ђ.
