28.02.2025 Скопље
Суд БиХ је за 26. фебруар најавио изрицање првостепене пресуде (оне на коју постоји право жалбе и која самим тим није правоснажна) председнику Републике Српске Милораду Додику и вршиоцу дужности директора „Службеног гласника Републике Српске” Милошу Лукићу поводом оптужби да су извршили кривично дело непоштовање одлукa високог представника. Тим поводом у широј јавности, нарочито у Србији и Српској, појавиле су се тезе да је ово суђење Републици Српској и прекрајање Дејтонског споразума.
Да су поменуте тезе с правне тачке гледишта оправдане, говоре следеће чињенице. Прво, у поменутом судском поступку суди се за кривично дело које није донео законодавни орган БиХ предвиђен Дејтонским мировним споразумом и Уставом БиХ – Парламентарна скупштина БиХ, већ је одлуку о постојању поменутог кривичног дела наметнуо (боље речено октроисао) високи представник.
Друго, тиме је повређен анекс 10 Дејтонског мировног споразума, који јасно предвиђа надлежности високог представника, према којима је он замишљен као „посредник” у цивилној примени анекса 10, а не као „инвазивна страна” која поседује све три гране власти и тако крњи суверенитет БиХ.
Треће, анексом 10 јасно je и недвосмислено уређен начин избора високог представника у БиХ – њега именује Савет безбедности Уједињених нација (СБ УН), адекватном резолуцијом.
Кристијан Шмит је једини високи представник који није изабран резолуцијом СБ УН, нити сагласношћу њених чланица, чиме је, правно посматрано, његов избор у потпуности нелегалан.
Четврто, чак ни Суд БиХ није дејтонска нити уставна категорија у БиХ. Поменути орган није предвиђен Дејтонским мировном споразумом нити Уставом БиХ, а није основан ни консензусом три конститутивна народа у БиХ – Срба, Хрвата и Бошњака – већ одлуком тадашњег високог представника Волфганга Петрича, који је свој интервенционизам такође вршио на нелегалан начин – мимо овлашћења која су му додељена анексом 10 Дејтонског мировног споразума.
Пето, Дејтонским споразумом је судска власт предвиђена само на нивоу Републике Српске и Федерације БиХ.
Истовремено, анекс 10 Дејтонског мировног споразума потписала је управо Република Српска, volens nolens субјект међународног права.
Стога, у данима пред нама, изузетно је важно показати јединство српског народа.
Кривично дело ни Високи представник у БиХ не постоје јер нису „производ” законодавног тела БиХ нити резолуције СБ УН.
Једино што постоји је председник Републике Српске, као дејтонска и уставна категорија. Стога је исход пресуде за сваког просечног правника више него јасан.
Ипак, она по ко зна који пут у БиХ не зависи од права већ од политике. А од њеног исхода зависи одрживост дејтонске Босне и Херцеговине.
Припремила А.Ђ.
