21.06.2024 Скопље
Да Србија ипак дугорочно размишља да у свој енергетски микс уведе и нуклеарну енергију потврђено је тиме што Влада Србије већ поставља темеље за доношење процена о потенцијалу за имплементацију нуклеарноенергетског програма са Француском. Управо је то потврдила и министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић средином јуна на састанку са делегацијом француске државне енергетске компаније ЕДФ, са којом је разговарала о сарадњи у мирнодопској примени нуклеарне енергије.
„Питање коришћења нуклеарне енергије пре свега треба утврдити на законодавном нивоу како би Србија имала могућност да започне разматрање развоја нуклеарног програма у складу са стандардима Међународне агенције за атомску енергију”, рекла је тада министарка.
На питање шта све треба да се уради пре него ли се крене у овај озбиљни пројекат, будући да је на снази и даље мораторијум на градњу, Ђурица Танкосић, међународни нуклеарни стручњак за енергетику, каже да је мораторијум комплексни „политички манифест”. Приче о забрани градње нуклеарних електрана су у бившој СФРЈ почеле већ након нуклеарног акцидента на другом блоку америчке електране „Острво три миље”. Идеја забране изградње нуклеарних електрана је у бившој СФРЈ добила и политички подтекст, у коме је основа била да ли развијати енергетику на угаљ (који је источни део земље имао, и на њему инсистирао) или на нуклеарној енергетици, коју је запад земље (где угља није било) преферирао.
„Концепт нуклеарног зрачења је било главно оружје поклоника мораторијума. Коначну одлуку о мораторијуму је донео акцидент на совјетској нуклеарној електрани у Чернобиљу. Тек је 2010. у свету поново почело да се говори о нуклеарној енергетици. Појавили су се и нови нуклеарни пројекти у суседним државама – Бугарској, Мађарској, Румунији, Словенији, Словачкој, Чешкој, Пољској… И то се одразило и на Србију. Отпор нуклеарној енергетици у Србији није више био тако видан. А да није било акцидента на јапанској нуклеарној електрани „Фукушима”, Србија би већ данас имала сву потребну документацију за градњу електране и градња би вероватно била у току“, истиче Танкосић.
Активности на реализацији нуклеарно енергетског пројекта трају негде између 12 и 14 година. Припремни радови трају више од четири године, дефинисање власничке структуре, избор технологије и процес уговарања од три до четири године, физичка градња од пет до седам година, а активности тестирања и увођења у погон више од једне године, а Србија је такве објекте већ градила у прошлости.
Мораторијум изричито не забрањује истражне и припремне радове за градњу електране, тако да се ти радови и данас могу почети, ако постоји политичка воља да се и он суспендује. Узимајући у обзир преостали радни ресурс електрана на угаљ, требало би да Србија планира градњу две нуклеарне електране јединичне снаге од 1.000 до 1.400 Мwe мегавата електричне енергије. С обзиром на то да Србија има уникатни природни ресурс за изградњу реверзибилне ХЕ „Ђердап 3”, она би заједно са нуклеарним електранама представљала јединствени објекат за регулацију у ширем простору средње Европе.
„Нуклеарна електрана је изузетно поуздан енергетски извор, са изузетно високим енергетским фактором расположивости. Како Србија већ сада има електране високе инсталисане снаге, постојећу преносну мрежу неће морати да дорађује када се заменска нуклеарна енергија укључи у систем. Пројекат би такође стимулисао увођење савремених технологија и представљао би економски стимуланс за регион и државу у целини“, објашњава Танкосић.
За почетак припремних активности реализације пројекта нуклеарне електране Србија поседује критични ниво „интелектуалних капацитета”. Недостаје нуклеарни део „интелектуалног капацитета”, али се он и у другим земљама које су отпочињале изградњу увек надопуњавао спољним експертима. Таквих стручњака за припремну фазу је потребан ограничен број. Тако је то урађено у НЕ „Кршко”, као и у свим земљама које су градиле нуклеарне електране, а нису биле власници/носиоци нуклеарне технологије. Градња 1.000 МWе нуклеарне електране у просеку захтева негде око 7.000 учесника. Објашњава да су нуклеарне електране пројектоване тако да раде у базном режиму и на 100 одсто инсталисане снаге. Оне се гасе једном у 18 или 24 месеци ради замене горива и ремонта опреме. Те активности трају између 17 и 40 дана, у зависности од тога да ли се само мења гориво или се успут спроводи и прописани ремонт опреме електране. Енергетска расположивост нуклеарне електране је 98 одсто, што је апсолутни рекорд за енергетске објекте, закључује Танкосић.
Припремила А.Ђ.
