07.10.2024 Скопље
После љубави остаје туга. Једна велика туга. И вечито питање зашто. И, ја се надам, потенцијал да ту тугу некако претворимо у нешто боље, да са другим партнером буде боље. Не треба заборавити да је жаловање за неким процес. И не може нико рећи колико ће то трајати. Разочарање у љубави не гине ниједној особи. Ово је у подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” објаснио Стојан Мишић, психотерапеут и дефектолог. Он је нагласио да је једна од најчешћих лоших ствари које људи раде јесте када покушавају да мењају навике партнера.
„То никако није добро, иако сви имамо неку потребу да наш партнер буде онакав какав ми желимо да буде. Ми имамо неку идеалну слику какав ће он бити. И онда, после неког времена, схватимо да то баш није могуће. Идеализација партнера је у ствари један период заљубљености. Нико није имун на то. То је нешто што је несвесно и потпуно природно. Али треба знати да права љубав почиње када се први пут разочарамо озбиљно. Јер тек тада скидамо ружичасте наочаре и признамо то. Тада људи имају две опције: да остану, прихвате партнера онаквог какав јесте или да оду из везе. А људи најчешће оду, зато што је много ствари потребно да се промени да би остали. Они морају да се мењају. Не схватају да ће се то десити и са другом, и са трећом, и са четвртом, и са петом особом са којом ће бити. Разочарање нам не гине у љубави. Јако је битно да се мењамо, а не само да захтевамо то од партнера“, појаснио је Мишић.
Гост нашег подкаста је истакао да се у пракси често сусреће са проблемом који се стручно зове – незавршени послови. То значи да су људи у некој вези или браку али да су у проблему јер се стално „враћају” на стару љубав.
„У већини тих случајева људима не недостаје конкретно та особа, него оно како су се осећали док су били са том особом. Те особе не могу баш саме да дођу до тог закључка и потребно је да о томе разговарају са стручњаком. Јер ти незавршени послови јако могу да коче и саботирају нове везе, поготово ако су наша очекивања нереална. Јер ми изађемо из једне везе са очекивањима да ће следећа веза бити потпуно другачија, али ако се не мењамо и ако не променимо очекивања, заправо ће бити све исто. Зато што смо ми исти. Да би веза била другачија, морамо и ми да будемо другачији“, сматра наш саговорник.
Најчешћи начини са уништимо свој брак су када радимо неке ствари које нису добре. То су константно мењање партнера, тј. његових навика, љубомора, тако што не говоримо о сопственим потребама, не испитујемо његове потребе, проверавамо му телефон или компјутер, не постављамо јасне границе са својим или његовим родитељима… Често постоји јак утицај маме на сина и тате на ћерку. Мајке које живе у заједници са синовима и снајама јако контролишу и утичу на њихов партнерски однос.
„Уколико се не постави јасна граница, потписујем да ће пре адвоката доћи код мене. Има доста људи који долазе пре одласка код адвоката тражећи развод, јер заиста покушавају да спасу брак. Они то виде као пораз, ја то видим као победу. Јер јако је битно да признаш да си немоћан“, наводи Мишић.
На питање зашто људи одлучују да остану у неком нездравом односу, он одговара да је то зато што се плаше да иду даље. И колико год се осећају лоше имају неку зону комфора.
„Мислим да је серија „Секс и град” буквално уништила једну целу генерацију и њихово поимање интимних односа. У серији четири или пет девојака иду од партнера до партнера, не знају шта хоће. Живот је заправо другачији. Освајачком типу мушкарца није поента да заволи жену, већ само да је освоји, јер тада има потврду да је добар. То се нарочито односи на људе који су одрасли у неким дисфункционалним породицама, где се није признавало њихово постојање и нису се уважавале потребе детета. И онда те потребе никад не умиру, само што човек сазри, дође у неке године, а потребе остају дечје. А то је оно „види ме шта ја могу”, појаснио је Мишић.
Кад је реч о љубомори, то је у бити страх да ће особа отићи код неке друге особе и добити нешто што партнер не може да јој пружи.
„Упознао сам људе који су годинама прислушкивали своје партнере у канцеларији, у колима… Сећам се једног човека који је четири или пет година прислушкивао жену и када сам га питао да ли је нешто пронашао, одговорио ми је да није још. Што више контролишеш партнера, све веће су шансе да ћеш га отерати. То ти је као чаша коју држиш чврсто, што је чвршће држиш, она пуца у неком тренутку и то је то. Мораш пустити партнера да има свој живот и да му верујеш. Јер ако му не верујеш, имаш проблем“, каже гост нашег подкаста.
Да ли може да успе веза ако је жена успешна, на пример озбиљан адвокат, и мушкарца који је мајстор? Мишић одговара да може – али у Шведској или у Финској, али да је на овом поднебљу то јако тешко, зато што је овде један мало другачији менталитет, где је потребно мушкарцу да се осећа као мушкарац. И да му жена то дозволи.
„Постоји неки можда конзервативни приступ мушкараца, где они мисле да уколико жена има све, финансијску независност, уколико је способна, да нису потребни. А немају довољно велики емоционални капацитет да схвате да тој жени није потребан новац, него његово присуство. Потребно је да је неко чује. Потребне су јој неке нематеријалне ствари. Загрљај и та нека топлина. Али постоји и друга страна. Стандарди успешних жена нису исти као и стандарди неуспешних жена. Успешне жене махом траже успешније мушкарце од њих. Јак мушкарац и јака жена, то је идеална комбинација. Да би човек био са јаком женом и он мора бити јак, не нужно материјално, али мора имати јаку, формирану личност. Јак мушкарац је онај који показује емоције. Јак мушкарац каже: „Волим те, недостајеш ми и желим те”. Јак мушкарац тражи љубав, јер нема проблем да покаже слабост, зато што зна да је јак. Мушкарац који то не ради, не бих рекао да је јак. Рекао бих да је несигуран. Јер поставља питање шта ће други мислити ако покаже слабост. А јаког мушкараца је баш брига шта неко мисли“, истакао је Мишић.
Његово мишљење је да превара није најстрашнија ствар која може да се некоме догоди. Постоји много већих издаја, нарочито у браку, од саме преваре.
„Толико сам пута чуо од жена да је највећа издаја када виде да се мушкарац не бори за породицу, за бољи живот. Оне се осете издано јер њихов муж показује незаинтересованост за породицу. То је много већа издаја него када неко начини превару за једну ноћ. Не умањујем превару уопште, само постоји нешто и изнад тога. Чињеница је да мушкарца познаје најбоље жена која га је некада волела и мушкарац жену коју је некад волео. Када се разочараш у партнера, не раскидаш одмах, него пустиш, чекаш да се неке ствари реше… И онда преболиш тај раскид много пута док си у самом браку или у вези. И онда када дође до самог раскида, жена тачно зна шта може да очекује, јер је волела тог човека, упознала га је, дала му је толико шанси и зна да се ништа неће променити… Она просто зна његов следећи корак. Зна како размишља“, рекао је Мишић.
За њега рецепт за срећан живот подразумева да људи схвате да срећа није дестинација, него пут. И да не покушавају да достигну срећу што пре, већ да мало више уживају у самом путу ка срећи, уместо што су фокусирани на тај коначни циљ. Јер пут је оно што се рачуна, а циљ је нека друга прича…
Сваки пут када неко оде код астролога, један психотерапеут „умре”, став је Стојана Мишића. По њему, астрологија није наука, већ забава.
„Астрологија је једно пребацивање одговорности. А кад неко дође на терапију код терапеута који зна шта ради, он ће му пребацити одговорност. На психотерапији нема више силе која је утицала на то. А неки верују да им је у звездама записано да ће пронаћи љубав. Ако хоћеш да урадиш нешто, уради. Преузми одговорност за свој живот и своје поступке. А овако, кад одеш код астролога, ти бараташ неким апстрактним информацијама да постоји могућност да се деси ово или оно“, сматра Мишић.
Стојан Мишић истиче у подкасту да је сам изабрао психотерапију као позив, али да је најпре био клијент другог терапеута и да је онда схватио да је то његов позив.
„Нисам до сада упознао ниједног терапеута који није кренуо на терапију како би решио своје проблеме. Ниједан терапеут није одрастао на двору. Увек су то неке приче… Веома је дуг пут од тога да кренеш на терапију па до тога да ти дође клијент. Мислим да је фер ићи код терапеута. Ко каже да нема последица бављења овим послом? Ми упијамо разна искуства. Ко мисли другачије не говори истину. То је јако стресан посао, са којим се неко носи на овај или онај начин. Мислим да нико не треба да иде код ауто-механичара који није подигао хаобу на свом ауту, који не зна шта се дешава на свом ауту. Немој да идеш код тог ауто-механичара, па тако немој да идеш ни код терапеута који није ишао код неког свог терапеута и радио на себи, јер то је онда преварант. Да би разумео клијента, морам да будем на његовом месту. То је у ствари емпатија. Терапеут који крије да иде код терапеута има проблем. То је исто као када би у време пандемије ковида лекари одбијали вакцинацију. Мораш да верујеш у науку. Ако продајеш услугу у коју ни сам не верујеш – ти си онда лицемер“, наводи Мишић.
Наш саговорник сматра да деца имају неколико битних страхова. Први страх је да се мама и тата не разведу, други је страх од лопова, да ће неко дођи у кућу, а трећи је шта има испод кревета.
„Али овај први страх је јако, јако битан. Ако мама и тата нису у добрим односима и дете види да се њихов однос неће побољшати, онда ће кренути у акцију и спроводити неке њему знане мере, само да би се мама и тата зближили. Ако погледамо проблематичну децу, она су углавном из дисфункционалних породица. Шта родитељи раде када је дете у проблему? Па споје се и одједном почну да функционишу. То је и била поента тог чудног понашања детета. Није нормално да данас-сутра неко дете изађе из такве породице и да дође код терапеута и да нема ништа да му каже, односно да говори како га никада ми мама ни тата нису повредили… То је Холивуд, није реалан живот“, каже Мишић.
Припремила А.Ђ.
